Može li se slikom premeriti Svetlost?
Dr. Danilo Vuksanović o slikarstvu Gorana Mitrovića
U prolasku ravnicom nije toliko bitno na koju stranu upućujete pogled u potrazi za vizuelnom senzacijom. Naizgled, sličnost je svuda oko vas, sazdana od pune horizontale unutar koje su ugrađeni brojni elementi, boje, teksture ali i tragovi živih bića i prirodnih fenomena. Sve vidljivo, u znatno većem procentu, pritiska ili otvara nebesno prostranstvo (sve od nas zavisi). Upravo to što svi vidimo jeste imaginarna platforma slikara Gorana Mitrovića, uveličanog veštinom i zaumnim mislima, vezanog za slojevitu paletu više od tri decenije. Gledajući preko pradavne panonske zemlje, vazda potmule, čak i kad je osunčana, motrim uvek ka crkvenom tornju kao orijentiru. U njegovoj naslućenoj belini kao zraku Svetlosti, s druge strane životnog pogleda, ogledala se vertikala našeg malog čovečanstva. I to je važan element slikarskog obilja Gorana Mitrovića. Razlika je u tome što ih slikar vidi daleko više a njegovi zvonici, kule i pirgovi obogaćeni su fantazmagoričnim naslagama, u patiniranom likovnom okularu.
Dok posmatramo platna na kojima su sabrani raznoliki konstrukti nastali kombinovanjem familijarnih predmeta koji su okruživali čoveka što je hodao kaljavim putevima, postajemo svesni „nerealnog” sadržaja uokvirenog u repoznatljiv ukrasni ram. Nalik bedemu koji opasuje utvrđene manastirske konake ili zgusnute gradske ulice, živopisac zvonkih snoviđenja i simbolikih parafraza, godinama zida slikarski spomenik ideji utvrđenoj u temeljnim vrednostima klasičnih, štafelajnih dostignuća. Ove slike, oslonjene na tradiciju mitologema čiji se protagonisti
među sobom neprestano došaptavaju, otvaraju nam romantično uzdignute dveri, kao prozore kroz koje se pruža beskonačni slikarski vid.
Oko Gorana Mitrovića introspektivno je usmereno ka zamišljenim junacima na njegovim platnima, i u stalnom ponavljanju motiva dosledno stvara slikovni „lutkarski teatar” na otvorenim, vizibilno naseljenim poljima. Kao izdignuti čuvar nadahnutog kreativnog činjenja, strašilo je metafora smrtnog čoveka i predstavlja isto ono udvojeno viđenje sveta, u kome se ostvaruje veza zemlje i neba, onog što je dole i onog što je gore.
U spisima Hermesa Trismegistosa, stajala je pomenuta analogija kao uzorno dobro antičke mudrosti. Na stubovima ovog skrivenog kulturnog nasleđa, Mitrović islikava čoveka bez lica i ekstremiteta. Čoveka zaboravljenih emocionalnih statusa, raspoređenih na duhovnom postamentu sa ispovestima arhaičnih nevesta, asamblažima iz salašarskih dugih hodnika, na pozornicama slamenih večitih vandrokaša, muzičara čiju muziku ne čujemo dovoljno jer lica izvođača ne možemo nikako razaznati.
Kao na glomaznim kapijama što vode u zadnje dvorište našeg detinjstva, tamo, u ekonomiji sklada između životinja, prirode i čoveka, u uzajamnom saglasju, slikar nas podseća da svet prošlosti neće lako iščeznuti, dok god ima majstora koji umeju sa pigmentima. Potrebno je još mnogo vekova da iscuri, dok se peščanik ne razlupa pred našim nestrpljivim rukama, u nepovrat savremenosti, ne bi li se izgurala nesaglediva moć slikarske kompozicije kao univerzalne slike. Ovakva, mitom podojena slika služi paradigmi umetničkog nastojanja da se gustom senkom
zasvodi horizont na kome tumaraju boje koje nije videlo nijedno oko. Zna to Goran Mitrović, umetnik maglovito osenčenih krajolika, smeštenih pred nama u graktavoj simfoniji kolorita. Njegova likovna pripovest svakom slikom odlazi još dalje, ka opredmećenom, u trodimenzionalnoj obmani, u setnom prizvuku rđe i odbačenog otpada. U tim talozima, slikar prepoznaje iskru stvaralačke pomame, nervaturu pomračenja svesti
Iz tamne dubine Goran Mitrović kreira vetrenjače gradskih uporišta, šiljke hramova i palata bez stanara, utvrđenih plastova, popucalih tiganja, nasukanih brodova, zalutalih ratnika, jarko bojenih suncobrana tajnovitih gospođica i balona u kojima jezde putnici bez prtljaga. Svi oni, bilo da su motivi stvarnosti ili plodovi mašte, žive na vlažnoj zemlji koja im je toliko pružila, pod žegom isto toliko uzela i, pod belinom snega i leda sačuvala nevidljivu snagu što će ih, iz slike u sliku, iz dana u dan, podići.
Uže slikarsko poimanje prevazišlo je jednu plohu i Mitrovićevim načinom osmišljena je nova dimenzija istovetne zamisli. Transfer u drugi medij, realizovani objekti pozivaju se na slike i obratno, u neprestanom kretanju.
Koliko god mislili da možemo slikarski opus Gorana Mitrovića uvrstiti u nadrealistički, fantastični ili simbolistički kliše (o čuvenom Arčimboldu da i ne govorimo!), na kraju ipak, svaki nepotrebni napor odlazi ka neiskazivom i zastrašujećem osećaju. U njemu su sazdani poetski naboji sablasne moći ali i ritmična raspevanost vergla na kojem izlizana intarzija uličnih melodija oglašava pravo da spoznamo samoga sebe, baš kao što je još davno urezano na pročelju hrama u Delfima, na polzu pokoljenjima.
Lutajuća utočišta
Maja Živanović o slikarstvu Gorana Mitrovića
Jedan od najznačajnijih i najautentičnijih predstavnika figurativne umenosti u nas, Goran Mitrović, večito je zagledan u nadrealno koje počiva na tradicionalnim vrednostima, transponovanim u delima – metaforičnim prizorima poetskog realizma, snažne reminiscencije na prošla vremena.
Višeslojna umetnost osobene estetike i naglašene simbolike, jasna kompozicija i perspektiva, minuciozan crtež, perfekcionizam u detaljima, kao i skladan kolorit – obeležja su tridesetogodišnjeg harmoničnog opusa ovog autora. U pitanju su naizgled mirni mizansceni kojima vladaju nepersonalizvane, a opet jedinstvene figure, dihotomije svetlosti i tame. One su sazdane od istrošenih, odbačenih predmeta, u melanholičnim prostorima, bez vremenskih i
prostornih određenosti, izmirenog sna i jave, realnog i nadrealnog.
Neusiljenom metamorfozom i novim životom napuštenih oblika Mitrović daje drugačije viđenje pikturalnosti. Ovi likovni aspekti artikulisani su kroz nekoliko tema, kojima se on decenijski ciklično vraća. To su: „Svedoci zalutalih”, „Panonski putnici”, „Nebeske skitnice” i „Svetilišta i gradovi”.
U seriji slika „Svetilišta i gradovi”, posmatrač se suočava sa evropskim, ali i srpskim gradovima i vedutama, iznad kojih lebde i plove, nestaju i dolaze dirižabli, transformisane građevine, mobilijar, kočije i čudnovata vozila netipičnih konstrukcija. Artefakti su nepobitni nosioci naracije, ali istovremeno predstavljaju lutajuća utočišta, okupana svetlom, onih koji ne pripadaju realnom no duhovnom.
Renesansno nasleđe kao i biblijska tematika, odnosno vanserijsko čitanje tema koje su intrigirale umetnike tog razdoblja, imaju okosnicu u ciklusu „Svedoci zalutalih”. Zloslutna atmosfera igre formi, svetlosti i senki, nadvija se nad kompleksnim grupnim predstavama. U njima protagonisti nose viševekovno breme – prognani, zalutali, zaustavljeni u vremenu... bez mimike pate i svedoče o promenljivoj ljudskoj pirodi i besmislu.
Metafizički prikazi podneblja bliskog umetniku – Srema i Mačve – preneta je u ciklus „Panonski putnici”. Duše sazdane od slame i krpa nude nam drugačije tumačenje istorijskih ličnosti i važnih događaja, obreda i običaja koji su duboko utkani u biće Panonske nizije. Arhetipski entiteti su nosioci nostalgije i nedostatka empatije koja je enormno prisutna u sadašnjici.
Stalno u pokretu i traganju. Tako bi smo mogli da nazovemo etapu „Nebeske skitnice”, koja za lajt motiv ima izmaštana vozila atipičnih konfiguracija s nekovencionalnim, uvek prisutnim bićima, u naoko realističnim prizorima renesansnih i srednjevekovnih kulisa. Skitarala su i same vozilice, ali i njihovi saputnici, u neprekidnom posezanju za suštinom i istinom. Poslednjih godina, Mitrović osmišljava i nebične skulpture – objekte, koji su iskorak likovnog
kreda u treću dimenziju. Nastali od recikliranih materijala – ratnici, čuvari, vitezovi – tu su da nas upozore, ali i vode.
Prateći stvaralaštvo Gorana Mitrovića od 1996. godine do danas, moram da primetim da je njegovo kontuinuirano interesovanje za metafizičko, vanpojavno i magijsko iznedrilo snažan i samorodan likovni jezik koji objedinjuje sve kazualnosti sveta, uprkos ništavilu vremena. Vitalizam njegovog stvaralaštva je odraz kompatibilnosti vizija i elemenata, arhetipskog i savremenog. To je lična mitologija ode životnom, stilski usklađena i dorečena.
Arheofuturizam Gorana Mitrovića
Dejan Djorić o izložbi Gorana Mitrovića u galeriji Dar-Mar u Beogradu 2022
Celokupnu istoriju novije srpske figuracije određuju dva ključna likovna kretanja. Formirana je još u devetnaestom veku u duhu dve velike stilske formacije – realizma i fantastike. Stremeći ka budućnosti menja forme ali ne i utemeljenja. Slikar Goran Mitrović (Sremska Mitrovica, 1968) u tom smislu jedan je od najosobenijih i najoriginalnijih na srpskoj likovnoj sceni. Započeo je kao slikar koga ne zanimaju crtež i grafika i od prvih izložbi početkom devedesetih godina trajao je kao izraziti realista, predstavnik retke vrste tzv. zavičajnog realizma, tog jedinog srpskog doprinosa istoriji svetskog realizma. Njegovi najrealniji prizori, međutim, uvek su natopljeni iracionalnom atmosferom magijski shvaćenog predmetnog sveta a potom i različitim predstavama strašilâ i otkrića narodne mistike. Venčanja strašila, rat strašila, vodio je i ka ratu mašina, oživljenom carstvu otpada i đubrišta ali ne u onom urbanom, Šejkinom duhu, već shvaćenom u etno okvirima. Tako se postepeno ovaj majstor okretao sve više ka začudnim svetovima, vozdižući svoj duh u daleke predele mašte, prema fantastici koja ništa ne duguje Mediali, Zemunskoj grupi ili bilo čemu viđenom u ova dva veka. Mitrović je samosvojan a te estetske promene omogućuje mu jedino njegov veliki likovni dar, u pozadini svih tih sećanja na carstva života i smrti.
Posle 2000. godine njegova paleta i ikonografija se menjaju od izrazito tamne, koja je obeležila htonske svetove čudovišnog i zemaljskog u solarnu i nebesku. Slikar je ko zna kakvim duhovnim obratom otkrio vedre prizore letećih tela i vazdušnih pojava. Reč je o plovilima koja su naselila podsvesni svet čoveka pre nego što se vinuo u nebo i kosmos. To je koloristički svetla i duhovno radosna fantastika nekog ko je skoro podvižnički uspeo da se oslobodi tmine mračnih prizora, ma koliko oni bili likovno vešto i nadmoćno prikazani i zakorači u svet duhovne slobode.
Pred posmatračem je, dakle, nova vrste snoviđenja, uranska a ne htonska, izlazak iz noći u dan, iz mraka na svetlost. Još je Zigmund Frojd zapazio da su snovi bliski mitovima, a pišući o jednoj realistkinji, u predgovoru u katalogu Mihajlo Đoković Tikalo i ne znajući za Frojdovu tezu kaže: „Snovi su neka vrsta kamuflirane mitologije”. Kod Mitrovića je uvek u prvom planu antropologija; mada fizički odsutan, nikada direktno predstavljen, već isključivo posredno, preko svojih predmeta i tvorevina, čovek je mera u pozadini ovog magijskog sveta podzemnog i nebeskog. Antropološki shvaćena fantastika podrazumeva slojevitost, ponor se otvara na dole i na gore, ka okultnom i prema božanskom. Rezultat je u osnovi humanizovana vizija, na drugom estetskom kraju od dehumanizovane geometrijske apstrakcije, bezbrojnih nasrtaja na telo i dušu čoveka u raznim vidovima ne samo avangarde neokonceptualizma, robotske prakse i „smrti umetnosti”. Mitrović bi da spase i uznese možda pre vilinski svet nego ljudski, drevne balkanske mitove krvi i tla, bića i atmosfere koje uništava tehnička civilizacija. Drevan i savremen, jer se njegove slike optimizmom otvaraju i ka deci, ovaj slikar duboko zalazi u snoviđajno, mitsko i onostrano.
On samo saopštava večne istine, njegov likovni svet je univerzalan a ne samo lokalan. Sa tim vizijama dolazi do izraza bogato i gusto tkana paralelna stvarnost, koja se ne da strpati u kalupe folklora, etnologije, filosofije ili istorije. Slikar izvodi na pozornicu bića, predmete, događaje i atmosfere koji se samo delimično mogu ukoreniti u ljudski svet, njegov theatrum mundi je ogledalo sveta. Procesije, rotacije i kovitlaci, događaju se u posebnom vremenu i prostoru, čija realnost uzbuđuje, zahvaljajući slikarevoj moći da ih prizove i prikaže. To su zbivanja koja prethode priči o našem dobu kao vid arheologije mašte, prizori iz nekog idealnog, srećnijeg i potpunijeg sveta i vremena. Prisutno i kao kolektivno biće iz podsvesti, strašilo postaje veselo, na vrtuljku koji se okreće. Ova je fantastika prožeta i humorom. Ne treba zaboraviti da su pojave fantastičnog u staroj Grčkoj vezivali i za komično i karikaturalno, što je kao osobenost iracionalne umetnosti istraživao i veliki poznavalac, istočnonemački istoričar umetnosti Vilhelm Fraenger, jedna od najvećih stručnjaka za život i delo Hijeronimusa Boša.
Publika i kritika ne bi mogle da budu uverene u istinitost Mitrovićevih sadržaja da ne vide snažnu i jasnu predstavu, koja ne bi bila moguća da nije doživljena. Reč je o stvarnosti mitskog, prelasku sa prethodnog opasnog, pretećeg sveta na lakši i ljudskiji. Kako bi rekao Mirča Elijade, slikar „iznosi neku svetu priču, događaj koji se zbio u iskonsko vreme, u doba početaka”. Ima u novijim ostvarenjima ovog umetnika nečeg od mita o zlatnom dobu i raju, univerzalno poznatih. Mitrovićeva stvarnost počinje da postoji i u našoj mašti, gde je oslobađajuća kao ključni korektiv realnosti. Prisustvujemo slikarevom blaženstvu otkrivanja, tajni odgonetanja, kako bi rekao Žak Bril. Mitrovićev univerzum sličan je onom koji se ukazuje u procepu vremena, kada popuštaju racionalne stege. Njegovo slikarstvo je između ostalog i procesija, ritual, karneval, grozničavo, praznično i svečano, uhvaćeno u trenucima zanosa ili srećnog opuštanja. Nalik je maskerati, kurentima i festivalu, kada zajednica pada u trans. Kao prelaz u druge dimenzije postojanja vrte se njegovi ringišpili, lete baloni i dirižabli, Cepelini iz kolektivne nevinosti i podsvesti o još neosvojenom, nepocepanom nebu. Mitrović slavi rođenje jednog sveta koji se davno zbio u prošlosti. To je moguće samo u slikarstvu sa takvom uverljivošću, u kome se mitsko očituje preneto iz jezika i priče u univerzalni neverbalni jezik. Oživljavanje i aktuelizacija nekog prastarog razdoblja evolucije jedinke ili skupine u teoriji se naziva rekapitulacija. Prelazak ovog majstora sa mračnog folklora na arheofuturizam, aeronautiku iz buduće prošlosti, nije u znaku (post)moderne „privatne mitologije” kao egoističkog stvaranja pseudomitskih svetova kod modernih i savremenih umetnika. Njegovi fantazmatski preobražaji su aistorijski, time i kolektivni, duboko ukorenjeni u podsvesno. Deca i odrasli koji se vrte na ringišpilu (na nemačkom: igra na krugu) srećni su i te u vremenu večne trenutke priziva ovo slikarstvo. Mit je, dakle, svojstvo čoveka kao vrste, kako piše Žak Bril u knjizi Lilit ili Mračna majka. Slika je i sada, posle svega, odraz neprekinute veze sa tradicijom, a Mitrović u funkciju drevnosti stavlja i mašinu. U tom svojstvu su i njegova proširenja slike ka objektu, izlazak sa platna u treću dimenziju, prema reljefu i asamblažu. Tako sada vidimo da on stvara i objekte, male skulpture kućica sa figurama kao u niši oltara, koje radosno podsećaju na stare švajcarske satove sa ptičicom.
Nasuprot analitičke, tzv. „siromašne”, primarne i destruktivne umetnosti postavangarde, Mitrovićeva je integracijska, kao sinteza u prostoru i vremenu razbacanih, rasparčanih detalja, stvari, figura, priča i ideja. Umesto njihovog izobličenja, deformacije kao jednog od načela nove umetnosti, naš slikar spaja odlomke, smanjuje duhovna skraćenja i rasparčavanja (post)modernog čoveka u svojoj slikarskoj arheologiji mašte. „Posredi je, zapravo, više razina integracije mitskog sadržaja”, da upotrebimo reči Žaka Brila. Možda je sve to samo plemenito snoviđenje, drugačije od noćne more, Jungov „veliki san” koji obuhvata vekove, prostor i vreme, ljude, opšte i lokalno homo sapiensa.
Mitrovićeva priča je kao bajanje, odnosi se na suštinsko i leči dušu posmatrača zasutog demonijom bezdušne savremenosti. Prenosi ga u sferu kulture koja je uvek mala i intimna, umesto civilizacije koja stremi samoporicanju i samouništenju. Prosunčane su ove slike jer je ne samo Jehova, Savaot, Bog svetlosti, već je to bio i nekada veliki bog Ptah ili sunce iz Memfisa, koji stvara živa bića. Stvarnost slike uvek je latentna, na granici između svetova. Aistoričnost i neobjektivnost takve tvorevine ne znači da ona ne može nastati kao velika freska prevladavanja suženih motiva i raspadanja celovite slike sveta u ovom vremenu.
Dejan Đorić