Arheofuturizam Gorana Mitrovića

Dejan Djorić o izložbi Gorana Mitrovića u galeriji Dar-Mar u Beogradu 2022

Celokupnu istoriju novije srpske figuracije određuju dva ključna likovna kretanja. Formirana je još u devetnaestom veku u duhu dve velike stilske formacije – realizma i fantastike. Stremeći ka budućnosti menja forme ali ne i utemeljenja. Slikar Goran Mitrović (Sremska Mitrovica, 1968) u tom smislu jedan je od najosobenijih i najoriginalnijih na srpskoj likovnoj sceni. Započeo je kao slikar koga ne zanimaju crtež i grafika i od prvih izložbi početkom devedesetih godina trajao je kao izraziti realista, predstavnik retke vrste tzv. zavičajnog realizma, tog jedinog srpskog doprinosa istoriji svetskog realizma. Njegovi najrealniji prizori, međutim, uvek su natopljeni iracionalnom atmosferom magijski shvaćenog predmetnog sveta a potom i različitim predstavama strašilâ i otkrića narodne mistike. Venčanja strašila, rat strašila, vodio je i ka ratu mašina, oživljenom carstvu otpada i đubrišta ali ne u onom urbanom, Šejkinom duhu, već shvaćenom u etno okvirima. Tako se postepeno ovaj majstor okretao sve više ka začudnim svetovima, vozdižući svoj duh u daleke predele mašte, prema fantastici koja ništa ne duguje Mediali, Zemunskoj grupi ili bilo čemu viđenom u ova dva veka. Mitrović je samosvojan a te estetske promene omogućuje mu jedino njegov veliki likovni dar, u pozadini svih tih sećanja na carstva života i smrti.

        Posle 2000. godine njegova paleta i ikonografija se menjaju od izrazito tamne, koja je obeležila htonske svetove čudovišnog i zemaljskog u solarnu i nebesku. Slikar je ko zna kakvim duhovnim obratom otkrio vedre prizore letećih tela i vazdušnih pojava. Reč je o plovilima koja su naselila podsvesni svet čoveka pre nego što se vinuo u nebo i kosmos. To je koloristički svetla i duhovno radosna fantastika nekog ko je skoro podvižnički uspeo da se oslobodi tmine mračnih prizora, ma koliko oni bili likovno vešto i nadmoćno prikazani i zakorači u svet duhovne slobode.

        Pred posmatračem je, dakle, nova vrste snoviđenja, uranska a ne htonska, izlazak iz noći u dan, iz mraka na svetlost. Još je Zigmund Frojd zapazio da su snovi bliski mitovima, a pišući o jednoj realistkinji, u predgovoru u katalogu Mihajlo Đoković Tikalo i ne znajući za Frojdovu tezu kaže: „Snovi su neka vrsta kamuflirane mitologije”. Kod Mitrovića je uvek u prvom planu antropologija; mada fizički odsutan, nikada direktno predstavljen, već isključivo posredno, preko svojih predmeta i tvorevina, čovek je mera u pozadini ovog magijskog sveta podzemnog i nebeskog. Antropološki shvaćena fantastika podrazumeva slojevitost, ponor se otvara na dole i na gore, ka okultnom i prema božanskom. Rezultat je u osnovi humanizovana vizija, na drugom estetskom kraju od dehumanizovane geometrijske apstrakcije, bezbrojnih nasrtaja na telo i dušu čoveka u raznim vidovima ne samo avangarde neokonceptualizma, robotske prakse i „smrti umetnosti”. Mitrović bi da spase i uznese možda pre vilinski svet nego ljudski, drevne balkanske mitove krvi i tla, bića i atmosfere koje uništava tehnička civilizacija. Drevan i savremen, jer se njegove slike optimizmom otvaraju i ka deci, ovaj slikar duboko zalazi u snoviđajno, mitsko i onostrano.

        On samo saopštava večne istine, njegov likovni svet je univerzalan a ne samo lokalan. Sa tim vizijama dolazi do izraza bogato i gusto tkana paralelna stvarnost, koja se ne da strpati u kalupe folklora, etnologije, filosofije ili istorije. Slikar izvodi na pozornicu bića, predmete, događaje i atmosfere koji se samo delimično mogu ukoreniti u ljudski svet, njegov theatrum mundi je ogledalo sveta. Procesije, rotacije i kovitlaci, događaju se u posebnom vremenu i prostoru, čija realnost uzbuđuje, zahvaljajući slikarevoj moći da ih prizove i prikaže. To su zbivanja koja prethode priči o našem dobu kao vid arheologije mašte, prizori iz nekog idealnog, srećnijeg i potpunijeg sveta i vremena. Prisutno i kao kolektivno biće iz podsvesti, strašilo postaje veselo, na vrtuljku koji se okreće. Ova je fantastika prožeta i humorom. Ne treba zaboraviti da su pojave fantastičnog u staroj Grčkoj vezivali i za komično i karikaturalno, što je kao osobenost iracionalne umetnosti istraživao i veliki poznavalac, istočnonemački istoričar umetnosti Vilhelm Fraenger, jedna od najvećih stručnjaka za život i delo Hijeronimusa Boša.

        Publika i kritika ne bi mogle da budu uverene u istinitost Mitrovićevih sadržaja da ne vide snažnu i jasnu predstavu, koja ne bi bila moguća da nije doživljena. Reč je o stvarnosti mitskog, prelasku sa prethodnog opasnog, pretećeg sveta na lakši i ljudskiji. Kako bi rekao Mirča Elijade, slikar „iznosi neku svetu priču, događaj koji se zbio u iskonsko vreme, u doba početaka”. Ima u novijim ostvarenjima ovog umetnika nečeg od mita o zlatnom dobu i raju, univerzalno poznatih. Mitrovićeva stvarnost počinje da postoji i u našoj mašti, gde je oslobađajuća kao ključni korektiv realnosti. Prisustvujemo slikarevom blaženstvu otkrivanja, tajni odgonetanja, kako bi rekao Žak Bril. Mitrovićev univerzum sličan je onom koji se ukazuje u procepu vremena, kada popuštaju racionalne stege. Njegovo slikarstvo je između ostalog i procesija, ritual, karneval, grozničavo, praznično i svečano, uhvaćeno u trenucima zanosa ili srećnog opuštanja. Nalik je maskerati, kurentima i festivalu, kada zajednica pada u trans. Kao prelaz u druge dimenzije postojanja vrte se njegovi ringišpili, lete baloni i dirižabli, Cepelini iz kolektivne nevinosti i podsvesti o još neosvojenom, nepocepanom nebu. Mitrović slavi rođenje jednog sveta koji se davno zbio u prošlosti. To je moguće samo u slikarstvu sa takvom uverljivošću, u kome se mitsko očituje preneto iz jezika i priče u univerzalni neverbalni jezik. Oživljavanje i aktuelizacija nekog prastarog razdoblja evolucije jedinke ili skupine u teoriji se naziva rekapitulacija. Prelazak ovog majstora sa mračnog folklora na arheofuturizam, aeronautiku iz buduće prošlosti, nije u znaku (post)moderne „privatne mitologije” kao egoističkog stvaranja pseudomitskih svetova kod modernih i savremenih umetnika. Njegovi fantazmatski preobražaji su aistorijski, time i kolektivni, duboko ukorenjeni u podsvesno. Deca i odrasli koji se vrte na ringišpilu (na nemačkom: igra na krugu) srećni su i te u vremenu večne trenutke priziva ovo slikarstvo. Mit je, dakle, svojstvo čoveka kao vrste, kako piše Žak Bril u knjizi Lilit ili Mračna majka. Slika je i sada, posle svega, odraz neprekinute veze sa tradicijom, a Mitrović u funkciju drevnosti stavlja i mašinu. U tom svojstvu su i njegova proširenja slike ka objektu, izlazak sa platna u treću dimenziju, prema reljefu i asamblažu. Tako sada vidimo da on stvara i objekte, male skulpture kućica sa figurama kao u niši oltara, koje radosno podsećaju na stare švajcarske satove sa ptičicom.

        Nasuprot analitičke, tzv. „siromašne”, primarne i destruktivne umetnosti postavangarde, Mitrovićeva je integracijska, kao sinteza u prostoru i vremenu razbacanih, rasparčanih detalja, stvari, figura, priča i ideja. Umesto njihovog izobličenja, deformacije kao jednog od načela nove umetnosti, naš slikar spaja odlomke, smanjuje duhovna skraćenja i rasparčavanja (post)modernog čoveka u svojoj slikarskoj arheologiji mašte. „Posredi je, zapravo, više razina integracije mitskog sadržaja”, da upotrebimo reči Žaka Brila. Možda je sve to samo plemenito snoviđenje, drugačije od noćne more, Jungov „veliki san” koji obuhvata vekove, prostor i vreme, ljude, opšte i lokalno homo sapiensa.

        Mitrovićeva priča je kao bajanje, odnosi se na suštinsko i leči dušu posmatrača zasutog demonijom bezdušne savremenosti. Prenosi ga u sferu kulture koja je uvek mala i intimna, umesto civilizacije koja stremi samoporicanju i samouništenju. Prosunčane su ove slike jer je ne samo Jehova, Savaot, Bog svetlosti, već je to bio i nekada veliki bog Ptah ili sunce iz Memfisa, koji stvara živa bića. Stvarnost slike uvek je latentna, na granici između svetova. Aistoričnost i neobjektivnost takve tvorevine ne znači da ona ne može nastati kao velika freska prevladavanja suženih motiva i raspadanja celovite slike sveta u ovom vremenu.

Dejan Đorić